Ma bjaaaaaaži!

Da bismo se sreli sa Davorom Dujmovićem morali smo da pokupimo sve fore nezaustavljive Marfi Braunu. U tri dana telefonom smo ga zvali deset-petnaest puta, zaista s njim i razgovarali, ali do obećanog razgovora nikako da dođe. Ili je mladi junak u dva po podne suviše pospan, ili ga u dogovoreno  vrijeme nema kod kuće. E, kad smo se poslije svega našli pred vratima njegovog stana, nije više bilo vrdanja. Upornom zvonjavom prvo smo alarmirali komšinicu Dragicu.

Ona sa Dujmovićima ima neke ugovorene signale za otvaranje vrata, te se tako nađosmo licem u lice sa napola obučenim i raščupanim Momom – Hamušem. Strpali smo ga u crnu „bubu“ i pravac – redakcija VEN-a. Davoru se nije dalo da nastupi u drugoj seriji „Top-liste“, a za učešće u trećoj jedva je živu glavu izvukao: – Vojska me je malo zajebavala. Bio sam u vojsci u Trebinju nekoliko dana, ali ljudi su imali obzira prema meni i pustili me. Tako sam uletio negdje na  snimanje druge epizode. Onda smo, u onaj fol u Skupštini, ubacili Perhana, pa je ispalo da sam prisutan od početka.

Ova „Top-lista“ se radila potpuno  drugačije od prve i druge, iz više razloga. Drugu je režir`o Ćiro, sto je bilo super. Ćiro je u većem kontaktu sa nama i sa folovima novog primitivizma, dok je Benjamin manje ili gotovo nikako. Da bi sve teklo po planu i Đuro je  režir`o s njim. Sve te kombinacije: režiser, scenarista, glumac u „Top-listi“ su potpuno drugačije nego na filmu. Scenarija je bilo tridesetak posto, koji  je, opet, izmijenjen pedeset posto. Nalazili smo se na Televiziji u devet sati, da bi počeli snimati u tri popodne. Ovih šest sati smo smišljali fol koji ćemo snimati taj dan.

Bilo je, sigurno, i dana kad vam to nije polazilo za rukom…
-Bili smo mnogo opterećeni tim smišljanjem folova. Komediju je najteže napraviti, to svi znamo. U neka doba totalno smo gubili kriterije oko toga. Kad dva-tri sata raspravljamo o nekom folu, ne da više nije smiješan nego je naporan.

Ko je „izmislio“ Đasmina i Hamuša?
-Oni su smišljeni u nedostatku vremena. Nema tu neke velike logike, mada  ljudi čim vide, odma’ to počnu vezat’ s nečim. Tako je bilo i sa Šahbazom. Trebalo nam je nešto da popuni prazan prostor, a sad u čitavoj Bosni vlada konfuzija ko je Šahbaz. Mnogi misle da je političar, drugi opet da je portir. Jer obično „Top-listu“ smatraju k’o nekim prorokom ili nečim što nekoga imitira, a time ga iritira. Recimo, onaj fol „bjaaaži“ nast’o je tako što smo kontali šta bi sutra poslije emisije moglo da čitavo Sarajevo viče, da se vrvi. To je Đurin fol. Prvo mu je palo na pamet „bježi“, sljedeće je bilo „bjaaaži“. I Memo je slučajno nastao u jednoj sekvenci jedne scene, ali se izgradio, sredio i postao nešto.

Kako se Šega našao mađu nadrealistima?
– Ma Šega je…dobar je Šega skroz. On na Ilidži stanuje pa mu je malo teže išlo.

Planiraš li da se baviš glumom i ubuduće?
– Ima jedan fin plan. Nekadašnje kino „Sutjeska“ dobila je Otvorena scena „Obala“ i u tom prostoru će biti zaposleno nas nekolicina sa Otvorene scene. Inače, do dan-danas nisam odlučio da budem glumac. Ako bi iskrslo nešto bolje, isplatnije, zaboravio bih glumu do kraja života. Ovdje se ne cijeni nikakva vrijednost. Od toga što si glumac imaš jedino to da te po ulici prozivaju i zovu na telefon, pa zajebavaju. Nemaš nit’ neke pare, nit’ neke vile. Kad je Silvester Stalone došao u Budvu, Crnogorci su vikali: „Viđaj ga , kolipacni  je…“ Najvažnije je, ipak, da budu u redu ovi Srbi i Hrvati. Da se razdvoje već jednom, pa da se onda zavole. A Aljo (Izetbegović) je bog…