Američka priča

Nije li ovo ipak možda tipično američka ili bilo koja priča sa zapadne strane? 
– Ih, gdje bi mi bio kraj da sam tamo negdje preko Velike bare. Ko bi mi stao ukraj. Tamo je važno samo početi, a ovdje dok te sa školom ne unište, i fizički i psihički, ne puštaju te. Šizn`o sam. Evo, ni sada iz tri puta pravilno ne znam ponoviti kako se zvao smjer škole koju sam pohađao u Bosanskoj Krupi. Valjda, kulturno, ne, prosvjetno-kulturološko prevodilački smjer. Eto, šta su genijalci smislili. Nije ni čudo što nas profe smatraju glupom generacijom. Kako da budemo pametni nakon silnih gluposti koje su oni sami smislili…Samo da mi je taj prijemni na Akademiji položiti i da ih sve otkačim…

Nije ti možda malo neprijatno što te kao glumca ljudi vide ovdje, na pijaci, za tezgom!
– S jedne strane možda jeste, a sa druge me se savršeno je…. Ne znam ni ovako šta ću. Kod mene kad se sve sabere i oduzme ništa nije išlo regularnim tokom. Do četvrtog Osnovne bio sam najbolji u školi i onda postao najgori. Na svijet sam došao nespontano, iako otac kaže da se nadao maminom ponovnom spontanom. Ulogu nisam dobio slučajno, iako je to kasnije rečeno.

Možeš li nam to malo pojasniti?
– U film, odnosno u ekipu “Oca“, uletio sam u pola frke. Dok je otac cirkao pivce na živce u bašti “Dalmacije“, znate onaj bircus kod pijace, prišao je momak i rekao da se zove Ćiro Mandić. Govorio je tako nespretno, kao što je i hodao, te je stari zaista mislio da se zajebava kada kaže da bi me uzeli za film.
Vlatko, dakle, moj stari, odgovorio je:“Može, ali ako će on igrati Marlon Branda a Mara kuvarica sa roštilja pokojnu Merilin Monro…” Naravno, tek kasnije je  shvatio da se ne šale. Ustvari, vidio je da je Kusturica veliki čova i da  će me zaista dovesti do snova. Objeručke me prepustio njemu.

Emir Kusturica ti je zaista pomogao?
– I više od toga, i ne samo nama, nego svima. Međutim, ja mislim da ova naša čaršija još ne zna koga ima. Ja možda jesam glup, kako kažu moje profe, ali nisam levat da ne shvatim neke stvari. Mi smo imali atentat na Franca Ferdinanda, Olimpijadu i Kusturicu , kažem ja svom nastavniku o znamenitostima Sarajeva, a on meni keca preko čitave strane dnevnika.
Primitivac, nosi „najke“, dupljak farmerke iz Istambula i misli da je ta napredna  inteligencija. A pozorište nije vidio ni na razglednici. Kusturica je legenda koja hoda…

Ti kao da si nešto ljut?
– Nisam, nego čujem da opet nešto zatežu oko ovog novog filma “Dom za vješanje“ Obradovalo me stvarno kada sam čuo da je negdje izjavio kako jedini ja od glumaca imam sigurnu ulogu u tom filmu.

Zato ga toliko i braniš?
– Ni slučajno, on ne samo da je veliki reditelj, već je veliki čova, laf, raja s ulice…

U tvoj drugi film, “Strategiju švrake“, uzet si u ekipu bez razmišljanja?
– Da, jer je reditelj Zlatko Lavanić bio asistent kod Kusturice, znao je šta mogu i dao mi ulogu unuka Pepija Lakovića, Bude juniora. Devedeset odsto uloge sam nijem, te sam morao ići na časove govora rukama, znate, one gestikulacije gluhonijemih. Mnogo su mi pomogli Pepi Laković i Nada Đurevska, naravno, i Zlatko, dok su ostali u ekipi isključivo za i oko sebe, ali, čini mi se, nikako pri sebi. Naročito Cveja – Branko Cvejić i Radmila Živković. Školu vanredno pohađaš, džeparac zarađuješ radeći na pijaci.

Šta je s honorarima?
– Sve je otišlo starom. Novčanice su bačene na njegovu zirku. Ja sam jedino dobio upalu pluća dok se sjetio da mi kupi ovu toplu vindjaknu.

Šta ako te ne prime na Glumačku akademiju?
– Ići ću na prijemne sve dok Boro Stjepanović ne ode u penziju. Imam završenu i ovu Nižu muzičku školu. Mada otac misli da toliki klipan kao ja mora da  ima i školu njegove visine, dakle, Višu muzičku. A posla na pijaci uvijek ima… Snaći ću se već nekako! Samo da Kusta krene i onda opet: “ćao, levati. Davor fura svoj stari film!”

Untitled Document