A moglo je i drugačije…

– Najčešće me na ulici nepoznati ljudi zovu Mirza ili Perhan, ali pošto sam ja u međuvremenu igrao u više projekata i tumačio dosta likova, mnogi se zbune i kad ni jednog imena ne mogu da se sjete, viču za mnom – Azra! To je jedna od loših strana popularnosti! Ali, kao što ima loše, popularnost sa sobom nosi mnoge dobre stvari. Jedna od njih je da možeš preko reda doći do goriva, a tako je i sa ljubavlju…Ma šalim se, jer ljudi o popularnosti imaju, ba, takvu predstavu.

Moje sedmogodišnje bavljenje glumom me je promijenilo onoliko koliko bi me promijenilo i bavljenje bilo kojim drugim poslom. Dakle, ja sam danas drugačiji od onog šesnaestogodišnjeg Davora onoliko koliko je i trebalo. U suštini ja sam ti k`o neki Senad Misić, koji živi tamo negdje, radi tamo nešto i dobija što ga sleduje…Tako o meni misle moji roditelji, ljudi koji me znaju, žive oko mene. Sve bi drugačije bilo da sam negdje u Americi, Italiji, na Zapadu, da imam previše para, vozim poršea…

Volio bih raditi u inostranstvu, ali samo ono što meni leži i ono što bih stvarno mogao dobro uraditi. Ali, Bosancu je to teško izvesti i u Sloveniji, a o nekoj stranoj državi da i ne govorim. Ja ne volim eksperimentisati sa nepoznatim. Takav odnos imam i prema roditeljima. Uvijek bih radio s onima u čijim sam projektima već učestvovao nego s nekim čije metode i prilaz poslu ne poznajem, bez obzira koliko se on meni dopada. Jer, to što se meni njegovi filmovi sviđaju, ne znači da bismo nas dvojica dobro sarađivali.

U onome što ja radim i kako, uostalom, živim nema nikakve filozofije, a sve je mnogo jednostavnije nego što ja mogu ispričati. Tako je na poslu. Ja danas pročitam scenario i sutra ga zaboravim. A kad dođem na snimanje, sve teče spontano. Scenografija, kostim, kiša ili sunce utiču na ono što ću ja uraditi bez obzira, na ono što u knjizi piše. To je vjerovatno zato što su moja prva glumačka iskustva vezana za Kustu, a on upravo tako radi.

Emir Kusturica je glavni „krivac“ što se ja sada bavim glumom. Da sam prvi film nekim slučajem radio sa drugim rediteljem, sigurno to više ne bih ponovio. A sve je počelo sasvim slučajno. Sa filmom „Otac na službenom putu“, 1984.godine. Oni su tražili nekoga ko bi igrao Mirzu. Imali su audicije, mnogi su se javili, ali niko nije odgovarao. I kad su svratili u kafanu na piće, „pronašli“ su mene. Ja sam tada završavao Osnovnu školu i mogućnost da glumim
mi je bila jako interesantna. A na snimanju sve me je više interesovalo od glume. Prije sam naučio sve o kameri nego svoju ulogu. A glumio sam i kad treba i kad ne treba, i kad su kamere bile uključene i kad nisu radile.

Oduševilo me je druženje s Mustafom Nadarevićem, Mikijem Manojlovićem, Mirjanom Karanović…jer oni su u nekom odabranom krugu savim normalni i dobri drugovi a najmanje zvijezde.

Poslije“Oca“ odlučio sam da upišem Filmsku akademiju. Nije mi uspjelo i nisam više pokušavao. Danas, poslije sedam godina iskustva i rada u ovom poslu, ona mi više i ne treba. Onda je ovaj film dobio Zlatnu palmu u Kanu i ja sam shvatio da je sve to više od igre. Morao sam paziti šta i kako pričam. I to mi se svidjelo kao i mogućnost da u deset dana 17 puta letim avionom, a do tada nikad nisam u njemu bio.

Sve mi se dešavalo nekako prebrzo i preko reda. Mislim da bi puno ljepše bilo da mi se takve stvari događaju kad odrastem. A za normalno“odrastanje“ nisam imao vremena. Morao sam brže od mojih vršnjaka da učim mnoge stvari da bih se uklopio u društvo ljudi u čijem sam se krugu, sticajem okolnosti, našao. Morao sam se brzo prilagođavati da bih sa njima mogao normalno pričati i komunicirati. Danas mi je drago što se u mome životu sve baš tako dešavalo jer ni jedna škola mi to ne bi mogla pružiti.

Untitled Document